Планинарско друштво Чичак, Челинац

Кренули смо из Б.Луке у петак 15.07.2011.г. са старе аутобуске станице из Бањалуке. У малом аутобусу су се нашле три планинарке, Сњежа, Данијела, Жељка и 15 планинара.

У суботу смо стигли до дома Виторио Емануеле на Гран Парадису. Дом на 2735 м/нм нам је пружио одличан угођај. Легли смо спавати уморни од пута и пјешачења. Вођа успона је најавио устајање у 3 сата ако временски услови дозволе полазак на врх. Били смо захвални на лошем времену које нам је омогућило да се наспавамо и одгодимо успон за следећи дан. У понедељак ујутро смо устали прије зоре и кренули на Гран Парадисо (4061м/нм). Ходали смо око 90 минута са упаљеним чеоним лампама преко каменитог терена и водених токова који настају топљењем снијега. На 3100 м/нм смо стигли до глечера. Ставили смо дерезе, прусике, формирали навезу и узели цепине у руке. Са повећањем висине смо почели да схватамо шта значи ријеч ХЛАДНО!! Температура од 10 степени испод нуле је врло пријатна док не дуне вјетар. Онда се дешава један феномен, у којем истовремено кожа гори од сунца, мозак се леди од вјетра, дисање постаје отежано због ријеђег зрака, те покрети постају успорени и тешки. Услијед потхлађивања јавља се поспаност. Сви су постали свјесни сваког недостатка везаног за кондициону спремност или било који дио опреме. Упркос тешкоћама, већина планинара се попела на Гран Парадисо, највиши врх Италије. Имали смо бистро небо са прекрасним погледом на околне планине. На хоризонту доминира Мон Блан. Након фотографисања смо сишли у подножје глечера. Скинули смо дерезе и дохватили храну. Већ смо били много веселији јер нам више није било тако хладно. Наредну ноћ смо провели на истом мјесту. Добро смо се одморили и кренули ка Француској. Након пар сати вожње стигли смо у Шамони. Обилазили смо радње са изобиљем планинарске опреме. На улици имате утисак да у граду нема никог осим планинара јер сви носе планинарску обућу и одјећу. Овдје смо срели чланове експедиције из Тузле, које смо претходно срели на Гран Парадису. Преноћили смо у кампу и ујутро се запутили у планину. Већ смо имали најаве о лошем времену и знали смо да нису повољни услови за успон на Мон Блан. Дио пута смо савладали жичаром, зупчастим возом и нашли се на 2700 м/нм. Слиједило је пјешачење до дома Тетрус (3167м/нм). Срели смо планинаре из Требиња који се враћају са Мон Блана. Данко Карић нас је упозорио да се чувамо. Два Британца су настрадали у планини, а има и повријеђених. Смјестили смо се у дому. У сутон су се смирили вјетрови и пустили нас да изађемо без јакне, да снимимо залазак сунца на алпским врховима. Преноћили смо у удобном кревету, сакривени од сњежне мећаве која је ујутро затрпала трагове. Више нисмо размишљали можемо ли наставити успон, већ можемо ли сићи у Шамони. Ставили смо дерезе и кренули низ стијене. Спустио сам рукавицу да закопчам ранац и нашао је пуну снијега након пола минуте. Сњежне иглице су ударале у лице и очи, те смо стављали на главу поткапе и бриле. Спустили смо се у Шамони и завршили пјешачки дио пута. Одморили смо се у удобном кампу близу болнице у коју је неколико пута слијетао хеликоптер који вози повријеђене са Мон Блана. Сутрадан смо кренули ка Швицарској. Паркирали смо мини-бус на улазу у Цермат јер је даље за нас забрањен саобраћај. Таксијем смо стигли до зоне у којој се не крећу мотори са унутрашњим сагорјевањем. Ушли смо у бајку о Хајди и алпским козама. Град се налази на 1600 м/нм. Овдје можете да се возите кочијама или електричним аутомобилом који је уведен у употребу 1947.г. , ако имате довољно новца. У овом савршеном свијету су веома високе цијене. За нас је скупо у Италији у којој пола литре коле кошта 2,5 еура, још скупље у Француској у којој хљеб кошта 3 еура, а о Швицарској да и не говорим. Цермат је окружен алпским врховима, високим преко 4 хиљаде метара међу којима је најпознатији Матерхорн (4478м/нм). У граду смо видјели споменик Едварду Вимперу за којег кажу да се први попео на Матерхорн 1860.г.

Након Цермата смо кренули кући. Ручали смо у ресторану „Солун“ у Александровцу гдје нас је дочекао секретар ПСРС Игор Ђукић. Који нам је цијело вријемо помагао у организацији путовања. 

Поред успјешног успона изнад 4 хиљаде метара н/м, и безбједног повратка кући, велики успјех ове експедиције представља чињеница да смо се након врло захтјевног путовања разишли у пријатељском расположењу.

 

                                                                                                                            Вођа пута

                                                                                                                  Драган Кузмановић