Планинарско друштво Чичак, Челинац

За 1. мај смо испланирали да што боље искористимо 3 нерадна дана. У петак смо били у комбију одмах након посла, већ у 15.30. Прије поноћи смо поставили шаторе у кампу „Хајландер“ код Шћепан Поља. У камп су већ стигли планинари из Врања и Ниша. Ујутро смо кренули ка Мратињу прије 6 сати. Придружио нам се Ранко Милановић из Фоче и Дагна Левандовска из Пољске. На полазну тачку је дошло око 30 планинара. Предсједник планинарског друштва из Ниша, Драган Нинковић се понудио да помогне мени и Чакију у вођењу оволике групе. У старту смо изгубили више од сат времена због кашњења учесника и преласка граничног прелаза. Наш главни водич Жељко Благојевић-Чаки је имао повријеђену ногу и до последњег момента није био сигуран да ли ће моћи да крене на успон. На самом поласку је открио да је заборавио понијети гојзерице. Кренуо је у платненим патикама и на успону поново повриједио ногу. Временски услови су били идеални за успон. Кренули смо са 900 м/нм. Изнад 1300 м/нм смо већ наишли на прве глечере. Изнад 1500 м/нм смо наишли на велики снијег који је веома успорио и отежао наше кретање. Кад смо стигли на Пресјеку појавили су се први озбиљнији проблеми. Почеле су слабе падавине, неколико планинара се жалило да им је ово претежак успон, а једна планинарка се жалила на стомачне тегобе, болове и пулсирање у глави, била је врло блиједа и убрзо је дошло до повраћања. 

На већим надморским висинама се смањује ваздушни притисак, тако да у истом волумену удахнутог зрака се налази мања количина кисеоника. Реакција организма је индивидуална и зависи од много фактора, прије свега генетских, брзине успона и физичког напора. Организам активира одбрамбене механизме. Повећава се број удисаја, крвни судови се сужавају како би порастао притисак да би крв доспјела у дио плућа који у нормалним условима не користимо. Повећава се број еритроцита, ниво хемоглобина у крви и број откуцаја срца. Ти природни процеси дају резултате до неке границе, а ако се настави кретање ка већој надморској висини, може доћи до отока екстремитета, накупљања текућине у можданом паренхиму, менталних поремећаја, халуцинација, дезорјентације, промјене понашања, збуњености, поремећаја равнотеже, крвављење у мрежници ока, поремећаја свијести који убрзо прелази у кому и смрт. Висински едем плућа се манифестује кроз отежано дисање, суви кашаљ, брзо замарање, убрзан рад срца и убрзано дисање. Силазак на мању надморску висину представља најбоље рјешење.

Подјелили смо се у двије групе. Чаки је одвео планинаре који су били спремни да наставе кретање а ја сам вратио у Мратиње групу која није могла да настави даље. Чим смо сишли на мању надморску висину наша Зорица се осјећала много боље. Била је исцрпљена, тражила је да попије чај и легла да спава у комби. У селу су људи веома гостољубиви, тако да нисмо могли проћи ни једну кућу да нам неко не понуди сок или ракију. Чакијева група је изашла на Царев До. Вратили су се у Мратиње прије мрака. Код Вјекослава у кампу нас је чекала чорба од поврћа и неколико врста дивљачи. Исцрпљени од успона, вечерали смо и отишли на спавање.

У недељу смо ишли на рафтинг од Брштановице до Шћепан Поља. Први мај је традиционално дан отварања сезоне рафтинга на Тари. Ове године је ниво воде у ријеци чак 1,5 метар нижи него претходних година у ово доба, јер се још није отопио снијег на Дурмитору и Сињајевини. Узбуђења ипак није недостајало јер за нас који немамо прилику баш често да се спуштамо низ Тару и овај водостај представља прави изазов. Наш скипер Сајо је био посебно расположен јер је ово његов први спуст ове године. Приредио нам је „рингишпил“ у брзацима Таре. Након спуста нас је чекао првокласан роштиљ у кампу. Вече је протекла уз звуке акустичне гитаре крај логорске ватре, испод велике надстрешице која нас је штитила од кише. 

Понедељак је био намјењен за улазак у прашуму Перућицу. Устали смо рано, спаковали шаторе и отишли на Тјентиште. Купили смо намирнице у Жикиној продавници и запутили се ка Драгош Седлу. Ту смо се састали са Зораном Станојевићем-Сићом, водичем из Фоче који је довео групу странаца да иду с нама до водопада Скакавац. Вријеме је било сунчано, идеално за пјешачење. За 2 сата смо стигли до водопада кроз море квалитетног сријемуша. Извадили смо из ранчева сланину и сир, а за салату смо брали сријемуш. Вратили смо се на маркирану стазу и изашли код споменика Нурије Поздерца. Пролазак кроз Перућицу смо извели веома лако и опуштено, тако да је шетња кроз прашуму изгледала релаксирајуће након тешког успона на Маглић. Ово не треба да завара планинаре који имају намјеру да посјете Перућиоцу јер и даље стоји чињеница да је прашума врло опасна и да не треба улазити без водича. Сишли смо на Тјентиште и свратили у Попов Мост, код Јеле и Милисава да им однесемо лотре које смо из Б.Луке довезли везане испод комбија. Људи су нас свратили на пиће и почастили домаћом питом. У Фочи смо ручали у ресторану Антик и продужили ка Б.Луци. Кући смо стигли у току ноћи.

                                                                                                      Водич излета и похода МБ015

                                                                                                             Драган Кузмановић