Планинарско друштво Чичак, Челинац

У Власеницу су неки од нас прошле године отишли спонтано,  'ајд-да-видимо-шта-има приступом и тај први одлазак је био довољан да се заљубимо у поход на Пјеновац.

Поход  се често спомињао у протеклој години тако да смо овај пут једва чекали да опет дођемо у Власеницу и то са појачаним људством.

МБ015 је са пуним комбијем Чичака кренуо из Бањалуке око пола 9, а ми, моја брадатија половина и ја, смо кренули касније својим аутом. Оно што треба нагласити јесте да смо нас двоје имали посебну, ВИП функцију. Возили смо Предсједника планинарског савеза РС. Нисмо блокирали саобраћај нити смо имали блиндирана стакла, али смо свеједно били битни. Предсједник је предсједник.

У хотел „Панораму“ стигли смо око 16 и 30. Ресторан и сала А хотела су већ били скоро попуњени познатим и мање познатим лицима. До стола са Чичцима смо се пробијали љубљењем и руковањем са планинарима из осталих градова. 

Негдје око 19 часова је дошао и бенд задужен за живу музику којем није требао посебан труд за дизање атмосфере. У једном дијелу су  црвениле мајице и образи екипе из  Бијељине, на другом је друштво из Лопара такође шизило, па Лозница, Пале, Бањалука...што би рекао Ђуро „сасо манге“. По слободној процјени било је ту преко 300 душа. 

Неколико нас, мање склоних шизењу у том тренутку, се одлучило за одлазак у град и то на провјерено мјесто од прошле године, у пицерију на палачинке. Ту смо пробристили све битне животне теме па смо се сити вратили у хотел гдје је атмосфера била на врхунцу. Ми смо се ипак у пензионерском стилу повукли у своје одаје око 23 часа, а ујутро смо чули да су неки и осванули у граду.

Окупаљање и превоз до мјеста поласка је почео око пола 8. Организација је, као и прошле године била на нивоу- било је довољно бусева за све, а нисмо заборавили ни једну успавану љепотицу, Немању, који „није чуо аларм“.

Поход је почео око пола 9 познатом стазом. За разлику од прошле године, организатори су нам овај пут обезбједили сунчано вријеме и прхак снијег. Сад смо имали прилику да видимо панораму Власенице и уживамо у прелијепом дану. Након неких два, два и по сата шетње стигли смо до села Поноре и већ традиционалних домаћина, породице Лековић. Сјећате се баке и деке из прошлогодишењег извјештаја?  Сад је дјед остао сам. Бака Озренка је умрла прошле године у 75. години. Иако је кућа Лековића,нажалост остала без домаћице, гостопримаство није недостајало. Опет су нас дочекали чај и кафа.

Осунчани и окријепљени наставили смо даље. 

Стаза је ове године била дужа за два километра али то ником није сметало. Како је вријеме било пуно љепше него прошле године и сам поход је угодније прошао. Док си рекао „чичак“ ми смо већ били на одредишту и стајали у реду за грах. 

На крају смо закључили да ће поход на Пјеновац и даље остати означен на нашим планинарским календарима као акција која се не пропушта.