Планинарско друштво Чичак, Челинац

Мотивисани одличним љетовањем које смо провели са Чичком прошле године, једва смо дочекали полазак на мини зимовање на планини Тари. План и програм, тзв. ПИП, је обећавао прославу православне нове године, солидан смјештај, умор од ходања по сњежним пртинама, можда чак и скијање, све у свему добар провод. Обећање лудом радовање. Чичак обећао а ништа од тог није било. 

Но, кренимо редом.

Сриједа/ четвртак

Полазак је био у планирано вријеме, у 00:00 у 12.01.2011. у сриједу на вече. Ми наивци, моја брадатија половина и ја, сретни и полетни дошли чак пола сата раније. Екипа је већ била ту – видиковци из Мркоњића а богами и Јајца, видећани из Српца, пар слободних стријелаца које смо тек сада упознали и ми, чичци. Вријеме хладњикаво без пахуље снијега, касноновембарско. Због техничких перипетија, умјесто два комбија, превоз је преиначен на комби и два аутомобила (што ће рећи   1 комби = 2 аута). Након Чикијевог доласка, екипа је потрпала ствари и лагано смо кренули. Пошто сам ја стари „нарколептичар“ заспала сам убрзо након поласка те се пауза и стајања сјећам као кроз маглу. Оно чега се сјећам а хтјела бих да заборавим, је тренутак кад је на мене дошао ред да преузмем волан. Иако сам неколико пута кроз сан демагошки обећавала да од следећег стајања ја возим, од Калесије више нисам имала образа да спавам. Каква је то патња била! Једва сам саставила три сата вожње одржавајући се разноразним методама будном (топло препоручујем отварање прозора и укључивање климе) али сам након Бајине Баште одустала. Вратила сам се на сувозачево мјесто и аутоматски заспала. Пробудило ме је куцање у прозор. Није била полиција већ ме је моја будна половина након доласка до викендица оставила да спавам ауту…то је био покушај буђења. Зока (исто чичак) и ја смо попут (пу, пу, глухо било) заборављене дјеце остављени да спавамо у ауту док су се други увелико распакивали. Неко ми је прстом показао викендицу у којој смо смјештени и ја сам врло брзо нашла кревет у истој и нећете вјеровати – опет заспала. 

Кад сам устала још један чичак је пристигао и то ни мање ни више са сушеним кунићем. Да, да. Сања је допутовала из Београда и донијела сувог зеку којем је било намјењено и  суђено да заврши у чорби aли касније ћемо о њој.

Пошто сам се напокон пробудила без намјере да заспим бар неколико сати, постајало ми је јасно да постојећа ситуација нема везе са ПИП-ом. Злочести Чичак! Смјештај није био добар, већ  одличан! Потрпали смо се у двије викендице, које су биле удаљене цијелих 15 метара једна од друге. Непристрасно ћу рећи, наша викендица је била боља. Дрвена столарија, поктровље, терасица, ма потпун планински угођај чак јој је  и име умирујуће – лаванда. Комшијска викендица је била више онако, нова и подсјећала је на кућу. 

Без обзира на одличан смјештај , велики минус организаторима је било необезбјеђивање снијега. Свој бунт сам одмах показала протестном шетњом до видиковца и галерије Миће Тарског. Нас четверо је од љуте муке што нема снијега морало и попити пиће у галерији која је стварно јединствена. Дрвена кућица са умјетничким радовима и домаћинском атмосфером коју употпуњује и домаћица/кустос је стварно бајковита. Зависно од џепа, у галеријици можете поред јефтиних сувенира, купити и аквареле, уља на платну или минијатуре те на крају,  попити домаћу кафу, чај или ракијицу. Све смо обавили осим куповине слика.

Кад смо се вратили са шетње, видјели смо да је екипа живахна. Двориштем се ширио мирис чорбе, пјевало се а неки су богами били тек устали.

И шта сад да вам кажем? Очекујуте хвалоспјеве о чорби? А, не. Овај пут се десило што никад није. Чорба је загорила. Чико није био крив за загор-чорбу. Нико није крив, а свима нам је било жао. Умјесто, како каже Чико, „да пола Таре мирише по чорби“, викендица је мирисала на пушницу. Ипак, најбитније да се појела и  нећемо је више спомињати.

Јасно вам је да је датум и даље 13.01. То значи да бисмо требали славити Православну нову годину. Неки јесу. Ја сам отишла да…ајд погодите.

Петак

Следеће јутро смо устали као да ћемо на посао. Сања, Нана и ја смо увелико пиле кафу прије почетка радног времена уживајући у сунцу. Чудо једно како седам ујутро звучи другачије кад је човјек на годишњем. Ускоро нам се прикључила и Мира, а мало касније и Бојан, да бисмо око 9 већ били на „стази љубави“. Нисмо конзумирали никакве психоактивне супстанце, већ смо отишли на пјешачку стазу која се тако зове.  Шумска стаза дуга око 2 км са неколико мостића занимљивих имена попут „мост брака“, па „мост пријатељства“ налазила се на 10ак минута хода од викендице. Иако је имала лијепо име, стаза је некад била  намјењена војницима. Читавом дужином  била је опасана  некада читавом оградом од  бетонских стубова  са бодљикавом жицом а уз пут су се могли видјети и полигони за вјежбање.  Хотелски комплекс и данас је дио Војне установе „Тара“ али било је очигледно да су хотели данас прије свега орјентисани туристички.

Након војног дрила и ми смо туристички орјентисали. По ПИП-у смо тај дан имали густ распоред. Прво смо отишли у Кремну у кућу Тарабића, најпознатијих српских пророка. Као и већина ствари данас и прича о Тарабићима и Креманском пророчанству је комерцијализована. У главном дрвеном објекту/музеју су се налазили сувенири, новински чланци, амајлије, књиге о Тарабићима... На продају су били чак и магнети са комадићима „космичке кугле“ чији највећи дио стајао у дворишту. Наиме, некада је та космичка кугла била округао камен пречника око један метар који је страдао у једном од неколико пожара који су задесили огњиште Тарабића. Данас је од ње остао само један повећи камен неправилног облика, а остали дјелићи су „за понијети“.  Испред куће су већини били најинтересантије дрвене статуе које представљају пророка Митра и његовог кума проте Захарија. Било како било, ми смо се испред куће Тарабића поштено исфотографисали. Следећа станица – бивша жељезничка станица. Сликање поред локомотиве некадашње шарганске осмице је било готово за неких десетак минута па смо наставили ка главном одредишту- Мећавнику.

Мећавник је брдо на граници између Таре и Златибора на којем је Емир Кустурица у сарадњи са УНИЦЕФ-ом осмислио и направио како и сам каже „град који изгледа да се у њему живјело, а није никад.“ Пошто су све грађевине на Мећавнику дрвене тако је и град добио име –Дрвенград. Брвнаре су аутентичне и пренијете из околних крајева, а неке и из Републике Српске. Галерија Мацола, хотел Мећавник, ресторан Проклета авлија, посластичарница Код Ћоркана су само дио онога што Дрвенград пружа. Колики је утисак на мене оставио Дрвенград, Кусти сам опростила „Дом за вјешање“. Ко није посјетио ово јединствено град-село, топло препоручујем. Можда сретнете и Кустурицу, ми јесмо

Након што смо смазали „чудо“ палачинке (стварно се тако зову) и покуповали сувенире, кренули смо назад. Дан смо завршили, онако, хедонистички – роштиљем.

Субота

ПИП је данас предвиђао планинарску шетњицу, а вријеме је обећавало.

Прва дестинација стазе поред хотела „Бели бор“. Кад смо стигли до хотела, небо се натмурило и почела је лагана киша. Све наопако. Снијега није било, сунце је гријало тих дана, и сад нас је баш заскочила. Срећа, па није била јака, тако да смо наставили шетњу ка манастиру Српских Светитеља. Пошто је киша појачавала а Бојан и ја нисмо понијели кабанице (што су ти искусни планинари) одлучили смо остати у кругу манастира, док је остатак екипе одлучно наставио шетњу ка видиковцу. Са нама је још остао и Ранко а након неколико минута нам се придружио и Петар. Нас четверо смо се распоредили поред шпорета гдје нас је домаћин Марко, учитељ у пензији, почастио кафом и чајем. Од њега смо чули да је овај манастир, у ствари, дио манастира Рача те да се овај предио назива Калуђерске Баре због великог броја монаха коју су ту некада живјели. Данас нема ниједног, а он сваки дан долази из Бајине Баште да се брине о манастиру и дочекује путнике намјернике. Ово је један од ријетких (ако не и једини) храмова гдје се служба врши на спрату. Разлог је једноставан – бивши режим није дозвољавао црквене службе тако да је ово био начин камуфлирања. Манастир, односно црква, с поља и дјелује као кућа са необичном фасадом. Вријеме нам је брзо прошло са нашим домаћином па смо суви и помало успавани дочекали људе и жене од акције који су се вратили са видиковца. Киша је стала и скупа смо се вратили у викенд насеље а тамо нас је чекао грах! Грах је био ремек дјело. Тачно ми је било жао почети јести јер сам знала да ћу једном морати престати. Ето колико је био добар. 

Вече је завршило уз максузију и гитару. Максузија је ракија, само да се зна.

Недеља

Вријеме је да се крене. Доручак, паковање, поздрављање, сликање. Тако је отприлике изгледало то јутро. Али то није све! Остао нам је још и манастир Рача и мини турица до извора Лађевац. Тако је и било.

Манастир Христовог Вазнесеља у Рачи је смјештен у усјеку између брда поред рјечице Раче. Статуа монаха са мачем у десној и крстом у лијевој руци свједочи да опстанак у овим крајевима није био лаган. Ова задужбина краља Драгутина је у доба турске владавине била значајан центар преписивачке школе те  је кроз историју неколиок пута био спаљиван и потом поново грађен. Данашња црква датира из 19. вијека. Након обиласка манастира кренули смо лагано у брда. На самом почетку шетње, недалеко од манастира видјели смо искориштен природни потенцијал – мини хидорцентралу. Користећи силу малог слапа који се обрушавао са брда, ова мала хидроцентрала је правила струју за потребе манастира. Нема шта, не д'о бог поновне окупације, за манастир нема зиме. До извора смо пењали неких два километра уређеном и маркираном стазом. Извор Лађевац је термални извор са истом температуром током читав године, између 16 и18 степени. Поред овог извора се налазио још један извор симболичног имена – извор љубави.  Након што смо прошетали стазом љубави и напили се воде на овом извору чини ми се да у Чичку више неће бити самаца. Овом шетњом смо завршили планинарски дио наших путешествија. Екипа се подјелила код манастира. Један дио је ишао преко Зворника, а ми смо кренули ка Вишеграду да видимо и то чудо. И видјели смо вала. Мост је стварно заслужио да га опише Иво Андрић. Ја се не усуђујем ништа више рећи. Кући смо стигли око поноћи, живи и здрави. 

Све у свему, ово добијете кад са Чичком идете на мини-зимовање и прославу Православне нове године: зимовање без снијега, преспавану новогодишњу прославу, коју килу више и на крају културно уздизање. Да су ми рекли на почетку да ће овако бити, два пута бих размислила.

                                                                                                                 Дајана Шипрага