Планинарско друштво Чичак, Челинац

На Сицилију сам стигла прије два мјесеца као члан волонтерског програма Европске Уније. Смјештена сам у Катанији, једном од највећих и економски најјачих градова ове регије. Од првог дана од кад сам овдје, жељела сам да посјетим Етну, јер се масив ове планине налази веома близу. Са балкона куће у којој живим, могу се видјети поједини снијегом прекривени врхови. Ипак, требало ми је два мјесеца да пронађем праву особу која би ми се придружила у мом походу. На крају сам била презадовољна избором. Наиме, моје друштво представљала је дјевојка од 19 година из Њемачке, по имену Елза, која као и ја обавља волонтерски стаж на Сицилији, у Месини. 

Јутро је обећавало лијеп дан, што је увећало наше узбудјење. Кренуле смо без посебне опреме, у патикама и јакни не бас предвиђеној за планинске услове. Већ након пола сата вожње ка Етни возач нам каже да сад правимо паузу од пола сата јер се морају пратити редови вожње. С обзиром да смо већ дуго на Сицилији знамо да све функционише опуштено, па смо изашле да прошетамо. Већ ту нам је било хладно а биле смо на само 700 метара надморске висине, а требале смо ићи на 3350…Ипак, тјешиле смо се да смо само мало уморне и да је још јутро. У 10:30 стижемо у “Рифуђо Сапиенца”, почетна тачка за планинаре на 1923 метра надморске висине. С обзиром да само један аутобус саобраћа на овој релацији и да нећемо имати довољно времена да цијелу стазу препјешачимо, распитале смо се за превоз. На крају смо одлучиле да идемо жичаром на 2500 метара, а остатак пута да пјешачимо. На крају се испоставило да је то била добра одлука, с обзиром на вријеме које нас је очекивало у планини. На 2500 метара вјетар је дувао толико јако да смо се у појединим тренуцима морале сагнути из страха да нас не однесе. Ипак пут је био забаван. Правиле смо шале у вези наших промрзлих руку и лица, који су били изложени хладноћи и вјетру. Чак и сад кад помислим колико је било хладно, ухвати ме језа. Пред крај смо одлучиле да не можемо више сликати, већ да ћемо видјети како се можемо угријати, па у повратку можемо забиљежити шта смо пропустиле. Имале смо срећу да је на крају тог пута постављена колиба за водиче, који су били тако љубазни да нас пусте унутра. Након што смо се добро угријале и информисале, одлучиле смо да одемо још мало прошетати, с обзиром да немамо времена да се попнемо на сам врх планине. Стигле смо на 2920 метара. Обишле смо кратер у близини који нам је демонстрирао сву разноликост ове планине.

Етна је предивна.Невјероватно је да је прекривена снијегом, али ако направиш рупу од свега двадесетак центиметара можеш угријати руке земљом јер има барем 30 степени. А тек боје! Добар дио је црн. На неким мјестима изгледа као црна Сахара, са ситним црним пијеском, док на другима, опет, има црвену земљу, на трећим жуту...Сва је шарена! Понеко брдо ме подсјетило на Орке( црно бијеле-китове, убице): црно са само понеком мрљом од снијега. Невјероватно и предивно!

Повратак је био нешто спорији него што смо очекивале, јер смо се поново претварале у санте леда. Ипак, сцене у сумрак које смо имали прилику видјети, пружиле су нам велико задовољство: како се облаци брзо крећу, како мијењају облике и боје, како се тишина пролама на том мјесту и како је невјероватно опуштајуће. У Катанију смо стигле у 17:30. Возач аутобуса није баш много марио што је већина људи у полусмрзнутом стању, јер гријање није било укључено. Све у свему овај обилазак је био једна велика авантура, а планина је освојила моје срце. Одлучила сам да идем поново, у прољеће.

                                                                                                                    Сања Брковић