Планинарско друштво Чичак, Челинац

Има једна сцена у филму ''Тешко је бити фин'' када Саша Петровић који глуми таксисту буде исплаћен у натури каже ''Види што је Сарај'во лијепо одавде, мајку му...“ а цура коју је возио задихано се сложи са његовом констатацијом ''Види, факат!'' И стварно, поглед на Сарајево ноћу са неког од безбројних брда која га окружују је прелијеп.  Сарајево ноћу изгледа као одраз звјезданог неба само још ближе и сјајније. Гледајући сва та свјетла и све те звијезде човјек се изгуби. Мрак својом тежином, а свјетла-звијезде својом љепотом прикривају све што се дешавало оних несрећних година и неко ко није баш упућен у локалне приче и размирице помислио би да је Сарајево један сасвим обичан, нормалан град.  Звјездано небо с Требевића се доима некако ближе и шире, чини ти се да би га могао рукама дохватити. Има један одломак у Дикенсовом роману ''Велика ишчекивања'' када главни јунак каже посматрајући звјездано небо: ''.. и онда сам погледао звијезде и помислио, како грозно би морало бити човјеку да окрене лице према њима док се смрзава и не види ни помоћи ни самилости у свом том блиставом мноштву.''

Има и онај стари шлагер што га пјева Ведо Хамшић, а један од композитора је Корнелије Ковач ''Четири младића иду с Требевића“ која описује једно недјељно поподне четворице младих људи који журе на утакмицу на Кошево. Причало се да су морала бити четворица, по логици националног кључа, али то је већ друга прича. У том шлагеру је све безазлено и весело, као у Телетабисима. ''Ето они тако, безбрижно и лако, недјељу проводе сви.'' Касније је Требевић преузео другу улогу, кад је с њега гранатирано Сарајево, а једно вријеме ту је била и линија разграничења (која је добрим дијелом остала и данас). Посљедица свих тих ратних егзибиција је да је плананина и дан-данас засађена минама, а она четири весела младића не би смјела да се удаљавају са маркиране стазе да се не би с Требевића спуштали у инвалидским колицима. 

Знало се десити да чобан са својим стадом оваца мртав 'ладан ушета у поље с друге стране ознака са упозорењем на мине. Један је тако наишао, а овце, у складу са својим непознавањем и ћирилице и латинице и енглеског, ушле у минско поље и мирно брстиле сочну траву. На питање једног забринутог излетника у вези са могућношћу да нека од његових оваца 'или чак и он сам нагази на мину, чобан је нервозно одговорио: 

- Какве мине, то само лажу људима! Нема туде мина. Има их на другом мјесту, знам гдје јер сам их и сам постављ'о. Овуда стално пролазим, пусти њихову причу, немојте им вазда вјероват'.

Према неким изворима, именица Требевић је наводно настала од ријечи Требевиште. Претпоставља се да су древна илирска племена прије много стољећа на врховима Требевића користили вртаче за ритуално приношење животињских жртава. Наводно би у вртачама спаљивали животиње, односно тријебили их па је тако и простор добио име Требевиште.

Пењемо се Голфом уз Требевић јер нас је позвало планинарско друштво ''Требевић'' из Источног Сарајева на 2. планинарски слет. Иначе,  ПД ''Чичак'' има ту хвале вриједну карактеристику да иде гдје год буде позван.  Домаћини нас (и хвала им на томе) смјештају у дом, иако смо се опскрбили свом потребном опремом потребном за спавање у шатору на хиљаду и по надморске висине са једноцифреном температуром која пријети да те охлади пријевремено.  

Успон на Требевић је једна фина шетња, без већих напора.  Врх Требевића је на 1.627 метара надморске висине. На врху се налази пар предајника, а на 1566 m, близу врха, 1975.г. изграђен је телекомуникациони торањ висине 60m и једини је телекомуникациони релеј који није уништен од стране НАТО авијације 1995.г. током бомбардовања релеја у Републици Српској. Мора да је ријеч о пропусту.  Послије силаска чека нас један од најбољих аспеката планинарења, а то је домаћински ручак, грах и гулаш. Иако су оба јела врхунски спремљена већина бира гулаш јер нема као гра' субверзивно дејство на међуљудске односе у виду емисије отровних гасова. 

Други дан смо одлучили да искористимо за успон на Трескавицу. Налази се на двадесетак километара од Сарајева, на путу Сарајево-Фоча. 

Трескавица је једна од најљепших планина и Босни и Херцеговини, једна од оних, које те најтјерају да себи поставиш питање ''Па је л' могуће да овако нешто има и код нас?!'' Каже се да на Трескавици има извора колико има у години дана и то је сигурно истина јер је планина пребогата потоцима. Ту је и пет језера која својом љепотом запањају и остављају без даха и ријечи. 

Једног дана када ми сјећање изблиједи мислићу да ми се овај излет на Трескавицу десио у сну јер је све било тако неухватљиво и необично, као да се у неком другом свијету догодило. Планина уствари и јесте неки други свијет, љепши управо због тога што има мање људи који ће да га покваре и упрљају. Сама идеја планинарења има јаку духовну подлогу. Уздизање на веће висине, изнад стварности, побједа човјека над самим собом, живот у складу са природом, све су то идеје које надилазе концепт обичног рекреативног пјешачења. и долазе до саме сржи спорта у његовом античком значењу – остваривање цјелокупне личности, постизање склада између тијела и духа. 

Одсједамо у дому усред шуме у којем влада права породична атмосфера. На шпорету се крчка вода за кафу, на зидовима слике чланова друштва са Мон Блана, Хималаја, Анда..  Као на  Алпима. Напољу, мркли мрак, само се помало назиру обриси бунгалова између којих протиче поток. 

Устајемо у саму зору да бисмо стигли што више да обиђемо. Наше пењање кроз шуму прати и успон сунца на хоризонту. Доручкујемо на обали језера и све је идилично ко у цртаном филму.  Сунчан дан без једног јединог облачка. Испред нас језеро у којем се огледају камене литице. На мермерно сивој подлози литица фино се издваја мала букова шумица сва у топлим јесењим преливима, наранџаста, црвена, жута, смеђа... Савршена тишина, само се вјетар чује како шушти кроз грање.  Један од оних призора што се сликају за календаре и позадине на десктопу, а ми мислимо да је то негдје у Канади или Русији. И све би било савршено да нема тог јебеног минског поља иза наших леђа.  Не можеш да се отмеш утиску да је човјек у једном таквом свијету само штеточина, вирус који се шири на штету свог окружења. 

Са Облика, једног од бројних врхова, који је на око 1890 метара  види се Бјелашница, Јахорина, Романија, Волујак, чак и ''наш'' и црногорски Маглић. Испод Облика, у провалији која као да је одсјечена ножем налази се једно од пет трескавичких језера. 

Данас, на Трескавици има око 10 000 мина. Деминирање је престало. До када, то мало ко зна. Оно што се зна је да је квадратни метар деминера слабије плаћен од квадратног метра керамичара. Који је опет слабо плаћен. Срећом, већина стаза је маркирана, а за неке веће подухвате може се наћи водич из локалног планинарског друштва. Али, све ово не би требало да наведе некога да одустане од евентуалне шетње по тој планини, која је, ако се намјерно ''не тражи ђав'ла'' савршено безбједна. Јер је то једно од оних искустава која мијењају човјека и која се урезују у памћење за читав живот. 

                                                                                                                       Борис Максимовић