Планинарско друштво Чичак, Челинац

Планинарско љетовање је било најављено од раног прољећа и чекали смо га, богами, као озебли сунце. Дошао је и тај 6.август и говорећи из перспективе тог датума, боље да није. Дан је био дугачак, као и сваки пут кад се чека почетак годишњег, а вријеме је било као госпођа у менопаузи – врло неодлучно, са кишом и сунцем наизмјенично. Елем, чућете све шта је било и то редом:

6. август, Полазак у 22. часа

Екипа из Бањалуке који су чинили Чичци, те чланови друштава из Јајца и Шипова, са Чиком на челу, је кренула у предвиђено вријеме. У поласку нас је испратила киша и вијест да је Ултра Чаки који је требао возити други дио екипе у одређеном моменуту био власник комбија са посебним потребама. Наиме, Чаку је у току вожње спао точак са комбија тако да ситуација није била нимало безазлена. При брзини од 70 на сат му је спао задњи лијеви точак и ударио у голфа који је ишао из супротног правца и откотрљао се у канал. Ипак, како знамо да су Чико и Чаки као Јин и Јанг, тако је било и овај пут. Чак остане без точка, али ту је Чико да га врати назад. Наравно, не дословно али је читава ствар сређена тако да је Чак наставио даље. Пут је даље за обе екипе прошао без проблема тако да смо у кањон Комарнице стигли 7. августа око 10 сати. 

7. август, дан први – акција!

На пропланку, близу улаза у кањон Невидио је већ било постављено неколико шатора јер је Чак унаточ перипетијама стигао на вријеме. Поред Чака ту је још била екипа од неколико спелеолога из Бањалуке. Дакле, пењачи, спуштачи, рекреативци, студенти и остали чинили су наш шарени караван. Нисмо часили ни часа тако да смо већ након сат времена скоро сви били у неопренским одјелима спремни за полазак...наравно, након фотографисања.

Кањон Невидио или како се некад звао Невиђбог с правом носи то име. Ем је у питању несвакидашњи кањон чија је ширина на појединим мјестима мања од метра, ем се ради о посљедњем освојеном кањону у Европи (1965 год.). Прича се да је више људи видјело Еверест него кањон Невидио. Дугачак је 3800 метара, а литице су високе и до 400 метара. Пролазак захтијева храброст и спретност, смјелост за скакање у вирове са неколико метара висине, провлачење кроз букове, пливање, спуштање низ алпинистичко уже итд. Вода је веома хладна и неопходно је дупло неопренско одијело. Пролазак са већом груопм траје око 4 сата. Потребан је још један сат пјешачења до повратка у камп. Било како било, ми смо га видјели, искусили, пропливали и смрзли се, али је вриједило. Имали смо фантастичне водиче који су унаточ величини групе имали стрпљења за сваког појединачно а то није мала ствар. Група је била разнолика и по годинама и по физичкој спремности те је професионалност водича вишеструко доказана. Што се самог проласка кроз кањон тиче, могу ја ту писати и причати до сутра, али ко није лично био у кањону Невидио, стварно ништа није видио. 

Након неких 4-5 сати акције вратили смо се у камп мокри и гладни. Срећом, нису сви ишли у кањон а резултат тога је била одлична чорба. Главне и одговорне за чорбу биле су Ђуја и Нада (бар тако веле они који су чували гајбе са пивом).

Све у свему је тај 7. август као први службени дан одмора био све само не одмор! Спавање је након јела дошло јако брзо јер се по плану кретало раном зором због успона на Боботов кук.

Дан други – Дурмитор, Дурмиторе, висока планино!

И тако спавање је било...брзо. Зорли смо већ били на ногама болним од упале мишића. Спремни за нову акцију спаковали смо нашу чергу и кренули пут Жабљака. Пошли смо новим путем и ушли у тунел у изградњи. Нисмо могли вјеровати да су нам људи дозволили да се возимо кроз тунел који се гради и који је дугачак преко 2 километра. Јутро подно Дурмитора је опет нешто што се мора доживјети. Речено језиком савременог свијета – боје су биле као фотошопиране а ваздух природни. Након што су нас мали Брко и Чаки опскрбили водом кренули смо ка врху...наравно, након фотографисања.

С обзиром на величину групе, дошло је до спонтане подјеле у неколико мањих група које су у различито вријеме стизале на врх. Дан је био као наручен тако да смо уживали у сваком тренутку. Поглед са Боботовог кука је био величанствен – Шкрчко језеро се једне стране, поглед на Жабљак са друге стране и сам Дурмитор у свој својој величини. Чаки нам је у даљини показивао Маглић и још неке планине и мјеста која сам заборавила због невјерице да их је уопште могуће видјети. Његошева „више види онај на брду, но онај под брдом“ је управо на врху Дурмитора тако имала смисла.

Е, сад, силазак.

Силазак је био трауматичан. Срећом, искуснији планинари су били ту и као физичка и као психичка потпора. Након силаска са врха, дио екипе на челу са Чиком се вратио истим путем до бусева, а дио је са Чаком кренуо пјешице пут Жабљака преко Дурмитора. Имала сам срећу да поред своје јаче половине будем у друштву Слободана Симикића, искусног планинара и надасве интересантне особе. Читавим путем имали смо прилику слушати о љековитим и другим особинама биљака, прозиводњи сапуна од природних састојака којом се Слободан бави и искуствима са планинарања. Након два сата хода, стигли смо до Ледене пећине. Стрми глечер на улазу у пећину мени је био довољан разлог да останем на улазу и уживам у погледу који пуца према Жабљаку. Након Ледене пећине, наставили смо нашу шетњу. Расположење, које је и онако било на нивоу, су нам дигле шумске јагоде и боровнице које смо попасли успут. Ипак, кањон и дужа шетња Дурмитором су уздрмали мој канцеларијски организам тако да сам осјетила да ме опасно стиже умор и грозница, али опет су ту били стари планинари. Миленко Вуковић је из своје апотеке извадио неке прашкове пуне парацетамола и још које чега тако да сам уз лијек и мало аутосугестије наставила пут. Уз пут нам је Чаки причајући о природи и друштву, показао биљку звану ива, па нам је она народна „ива, од мртва прави жива“ постала крилатица тог дана. Улазак у густу борову шуму нам је говорио да се наша шетња ближи крају, а кад смо угледали Црно језеро и ознаку за бициклистичку стазу, знали смо да смо надомак циља. Стигли смо у камп Мине Шамшале, власника кампа, чије име довољно говори. Мина је бомба! Старији чикица са момачким брчићима и итекако момачким духом нас је дочакао са пуном чашом, ракијском, наравно. Неуморно наздрављајући ширио је позитивно енергију па смо се осјећали више него добродошло. Печена јагњетина, логорска ватра, туш, насмијани људи – све је било идеално. Након, благо речено, једења и којег „пивкена“ повукла сам се у своје шаторске одаје. Чула сам ујутро да је било ентузијаста, попут Шиповчана који су то вече остали чак до један сат. За казну смо их ујутро сликали како се боре са својим душецима.

Дан трећи – рафтинг на Тари

Понедјељак је па се уранило. У 7 сати смо већ били спремни, са стварима припремљеним за рафтинг. Мјесто састанка је била кафаница поред моста на Ђурђевића Тари. Мост је неописив па ћу ту искористити ријечи Душана Костића: „Треба видјети, бар једном у животу прекрасни мост на Ђурђевића Тари, онај лук над каменим амбисом, оно чудо испуштено из руку градитеља: бетонска писта која лебди сто педесет метара над ријеком, чврсто везујући обале кањона, елегантна, витка; преко три слеђена водоскока. Незабораван мост." И да не скрећем са теме само ћу додати линк

 http://www.pobjeda.co.me/citanje.php?datum=2007-08-29&id=124875

о још једној занимљивости везаној за овај мост. 

Друштво се одмах угнијездило у башту испред кафанице са погледом на мост чекајући скипере који су убрзо и дошли. Чим сам их угледала кроз главу ми је прошло само “Алееееелуја!”. Због тог “алелуја” је крив Саша Добник – Сајо, сада у улози скипера, а прије неких мјесец дана на Трновачком језеру у улози попа, који је свако мало испитујући ехо Маглића на сав глас појао своје “алелуја”. Након поздрављања и упознавања кренуле су припреме за рафтиниг. Након сат-два личили смо на колонију водоземаца , у заштитним одјелима, прслуцима, И кацигама мрдали смо се око пластичних врећа у којим су нам биле неопходне ствари за камповање у кањону Таре. И кренули смо пут сплавишта…наравно, знате након чега

У нашем чамцу, кормило у рукама је држао скиппер Немања. За веслање смо били сви задужени осим Ђује, наше старамајке, која се смјестила у средину чамца заједно са хрпом ствари. Љепоте Таре и њеног кањона смо видјели из најбоље перспективе, а Немања се побринуо да нам исприча занимљивости везане за ријеку. Водостај Таре је био близу минимума, што је проузроковало право опуштање и уживанцију на чамцу. Прошли смо Љутицу, манастир св.арх.Михајла из 14. вијека, Жугића Луке, Лазин камен, Радован Луку, Тепца, Бајловића сиге. Тај дан је протекао мирно, не рачнујаћи на пјесму која се орила са чамаца. Око 5 сати сунце је лагано замицало за кањон који је остао у сјенци, па је и температура почела падати. У прави час, наишли смо на дио обале погодан за камповање па смо се ту и усидрили. Понека врећа у којима смо носили ствари је пропустила воду тако да се ускоро око логорске ватре створио читав низ мокрих ствари – врећа за спавање, дуксева, пешкира итд. Било је и оних којима влага уопште није сметала, чак напротив! Чаки је нпр. спавао у врећи на пијеску, тик уз саму ријеку под ведрим небом. Изморени од претходног дана, опет смо рано отишли спавати. Провести ноћ у кањону Таре је још једна од ствари коју љубитељи природе не би требали заобићи. Маја Пашалић и Драгана Вишковић овако описују Тару: „Моћна, жива, лијепа, пружила нам је нестваран доживљај. Спуст је био препун најљепших изненађења од савршене чистоће воде, њених боја које се мијењају, чинило нам се, у сваком метру њеног тока па до моћних стијена које се издижу изнад саме ријеке. Ведри и јако добро расположени, дивећи се свему што нас је окруживало, спуштали смо се низ Тару сатима, да бисмо поставили камп на исто тако нестварно лијепом мјесту на обали...“

Дан четврти – други дан рафтинга

Следећи дан смо устали покасно у односу на претходне дане, око пола 9. За доручак смо имали липљена, тек упецаног у Тари.

Дан је био сунчан мада је кањон још био у сијенци. План је био да се крене око подне, кад сунце одскочи и тако је било. По ко зна који пут, спаковали смо своје крпице и бебе и наставили низводно. 

Други дио тока Таре, тј. задњих 30ак -40 км, је био узбудљивији. Прошли смо Брштановицу, Ћелије, Шипчаницу и стигли на Саставке, гдје настаје Дрина. Скиппер нас је са буковима упознавао поименице описујући како Тара изгледа у петом мјесецу кад је водостај највиши због топљења снијега. Нама је август био таман! Након 4-5 сати прскања и поскакивања по води, рафтинг је био готов. Наш чамац је пристигао први, па смо се лагано пресвукли, препаковали и потом отишли на кафу. Један по један, чамци су пристајали уз обалу након чега су их планинари и планинарке дизали изанад глава и носили до комбија. Овај призор је, посматран са терасе изнад, подсјећао на најезду џиновских гусјеница. Чамци су превезени у камп у којем смо попили пиће, испоздрављали се а богами и изљубли са нашим скипперима, и кренули пут Острога. Пролазећи кроз кањон Пиве имали смо прилику да видимо хидроелектрану Мратиње која је преградила кањон 1975. године. Висине од 220 м, пивска брана је једна од највиших у Европи. Срећом то је једина брана која се тиче пиве на нашем планинарењу јер је Ник пиво скоро постало службено пиће љетовања. (Наравно, сви смо били умјерени у пићу којем смо присупали трезвено.) У сутон је љепота кањона дошла до пуног изражаја и будне је оставила без даха. С првим мрачком и ја сам заспала и нисам се будила до Острога на који смо дошли око пола 11 увече. У дворишту Горњег манастира се говорило шапатом па смо, трудећи да будемо што тиши, нашли своје мјесто под ведрим небом и раширили наше вреће за спавање.

Дан пети 

У 5 сати, зором, пробудио нас је аларм. Јак, завијајући звук, све нас је пренуо из сна. Људи су лагано склонили своје простирке упутили се на службу...скоро сви. Три планинарке које су користиле чепиће за уши, као три велике гусјенице (опет оне) су остале лежећи у својим врећема, спавајући сном праведника. Након што су и оне устале, било је интересантно видјети да је двориште било потпуно чисто, иако је ту пролазило доста људи. Лагано, опет у тишини, направила се колона до улаза у манастир. Литургију сам пропустила али сам стрпљиво чекала у реду да уђем. Људи су цјеливали улаз и врата од манастира која су у висини главе била излизана од силних пољубаца које су добила. На све стране су се могле видјети кованице разних валута, бројанице, а кад смо се попели на терасу манастира, видјели смо и хрпе папирића са порукама и молитвама за најмилије. Острог заиста јесте нешто посебно. Поглед који пуца са врха истовремено одузима дах али и умирује. П.Д.“Чичак“, иначе, слави дан св. Василија Острошког, 12.маја као своју крсну славу и због тог указује посебно поштовање овом светитељу који нас заступа пред Господом.

 Око 9 часова спустили смо се до цркве св. Станка гдје смо направили кратку станку. Чико је изрезао лубеницу коју смо у сласт посркали. Врлетним путем смо кренули у правцу Подгорице. Дан је био врео и у комбинацији са асвалтом мало је коме годио.

У предграђу Подгорице смо направили паузу код супермаркета да купимо неопходне ствари. Ех, та цивилизација. Као дјеца након што добију џепарац, раштркали смо се по маркету купујући „неопходне” ствари. Након, куповине посјетили смо и манастир Дајбабе. Дајбабе је, речено математичким језиком, Острог на миннус прву. Дајбабе је уствари, популарни назив храма Успенија Пресвете Богородице. Укопан у стијену, скоро под земљом, сушта је супротност виском Острогу. Искориштен је природни облик пећине која је касније проширена са бочних страна са двије просторије, односно капеле. Унутрашњост манастира је јако интересантна и једниствена јер је иконописац искористио природну подлогу, тј. стијене.

Послије манастира, кренули смо пут Улциња магистралним путем, а како је прошла Чакијева група, испричала нам је Милена Митровић: „Из Подгорице смо кренули путем Вирпазара уз рубове планине Румије са једне стране и Скадарског језера са друге, у жељи да се што прије докопамо плаже , јер смо већ путовали неколико сати по великој врућини. Медјутим, то уопште није утицало на атмосферу у комбију. И даље под утиском са рафртинга Таром, на коме смо били претходна два дана, сваку већу кривини смо пропратили узвицима ˝Оп, оп , оп…..'ајде сада лијева, десна , сви…јако, јако…˝, које нам је наш скипер Вјеко непрестано понављао два дана . Наравно и пјесма нас је пратила дуж цијелог пута, тако да је и  Маћи научио наше омиљене двије пјесме које нам је често пуштао… Ипак тражећи погодан тренутак, када задрјемамо, да пусти нешто и за своју душу…На путу до жељене плаже уочили смо да вријеме у неким дјеловима наше земје и даље стоји. Поред извора застали смо да наточимо воду и видјели ОШ ˝Братство јединство˝, са предивним погледом на Скадарско језеро.

Коначно смо кривудавим и уским планинским путем се спустили до језера и плаже Мурићи и на наше изненађење, се окупали у веома топлој води. После освјежења смо наставили пут Улциња и на велику радост поједиих из комбија наишли смо на магарце. Наравно уследило је сликање и миловање драгих животиња.

Следећа станициа била је Шаско језеро……Шта рећи осим дивота. Оно што је занимливо у вези са језером јесте да се на његовој обали налазе остаци ˝ мртвог града˝ званог Свач. Град је имао 365 цркава које је изградила Симеунова кћерка Косара због љубави према Владимиру. Након одмора на језеру кренули смо до Улциња уз пјесму и повике које смо научили на Тари, скоро не осјећајући умор од претходних дана и слушајући догодовштине нашег возача Чакија имали смо осјећај као да смо у трећој галаксији.“

Улцињ је град за који људи кажу да се налази у Црној Гори, карта исто каже тако али све остало говори против тога. Рекламе, натписи, већина регистрација, начин одијевања нам јасно показивао да је Улцињ није типичан црногорски град. Лежећи у непосредној близини Албаније, попримио је и обиљежја сусједа. Изненађена овом култулорошком разликом, обрадовала сам се разноликости овог љетовања. Као да није било довољно што сам поред џемпера спаковала и купаћи, већ и у Црној Гори имам осјећај да сам у Албанији. На ничијој земљи, у хладовини борова, раширили смо наше чадоре и отишли на плажу. Плажа је била пјешчана и као са рекламе. С једне стране, није могло да се не примјети да комуналци овдје не одрађују свој посао како ваља, а с друге, дуга, пјешчана плажа са низом сламнатих сунцобрана је била мелем за очи. Дан је био сунчан и вјетровити па смо се бацакали по таласима као да нам рафтинг није био довољан.

Навече смо, попут рудара, са чеоним лампама пјевали и свирали. Иначе је Чико задужен за свирање на гитари, али је овај пут и једна од Сања ( мислим да их је било укупно четири) показала своје умијеће. На спавање смо отишли чак послије 12, што је било изненађујуће касно.

Дан шести – не дижемо шаторе!

Први пут у току љетовања да јутро нисмо провели пакујући шаторе. Какво задовољство! Ја сам са своје двије друге, отишла на плажу а група од 10ак ентузијаста је кренула ка Ади Бојани. Пошто сам скоро читав преспавала касније сам чула да је Ада Бојана доста загађена и да је један дио екипе који је остао у кампу дан провео слажући најамање сендвиче икад (суџук, мајонеза, лук...) и пијуцкајући пиво. Кажу да је то звучало некако овако (има слика):

 Здраво Голде Ниче, здраво брате суџуче! То вече су прављени планови за следећи дан, дан пењања на Румију.

Дан седми – Румијо, Бог те не убио!

Следеће јутро смо се спаковали – ипак смо предуго остали. У Бар смо стигли око 8, пола 9 али је сунце увелико пржило. Један дио екипе је био спреман за успон на Румију а други је ипак одлучио да остане у Бару, разгледајући стари дио града. Ми, као одважни смо кренули око 10 сати. Сунце је пржило, пут нисмо одмах погодили и мени је то било довољно да успон на Румију оставим за неке хладније дане. Моја бркатија половина позната по немилом презимену - Злојутро, Сања и Јелена, Дејан и Максим, те Нана са водичем МБ015 на челу је ипак наставила. Повратак у стари град је било нешто најпаметније што сам урадила тај дан, ако не и током читаво љетовања. У угодном ресторанчићу је сједио дио наше екипе пијуцкајући кафу у хладу. Тај дан сам са својом Сањом (једна од оних четири попила кафу, ручала, упала у туђи маслињак, одспавала тамо, опет попила кафу и напослијетку отишла пут Будве. Шта се десило са храбрим планинарима на Румији, испричао нам је водич МБ015: “Петак 13. је дан за хорор филмове. Успон на Румију на температури од 40 степени је добра тема за филм страве и мучења.

Кренули смо из Старог Бара око 10. сати. Пјешачили смо испод села Турчини ка Малом Микулићу. Група се смањила на 7 најупрнијих планинара који нису били довољно паметни да одустану од прегријавања. Постојала је реална опасност да неког тресне сунчаница. Након хладноће у кањону Невидио, ова врућина је била друга крајност. Невјероватно је да се након свега нико није разболио ни пожалио на било какав проблем. На великој врућини смо правили паузе на сваких пар крака, у свакој хладовини, полијевали се водом које је било довољно, јер смо се кретали крај ријеке и наилазили на много извора.Након 9 сати смо савладали висинску разлику од 1500 метара и стигли на врх планине. На врху се налази мала метална црква, која је овдје спуштена хеликоптером. Велико окупљање вјерника на Румији се дешава за Тројичин дан. Са врха се пружа красан поглед на Јадранско море и Скадарско језеро. У току вечери смо стигли на плажу Трстено код Будве и ноћили.“

Простор који је служио за паркинг неки су искористили да рашире шаторе, а неколико нас, углавном жена, са једном седмином мушкараца (опет овај мој) је одлучио да спава на лежаљкама на плажи. Пошто су плаже приватизоване, „средиле” смо са газдом да ту ноћ проведемо на лежаљкама. Газда је био прави црногорски домаћин, почастио нас пивом и ћевапима а потом и лежаљкама. Свака част, Бору и хвала још једном.

Дан осми – задња база

Следеће јутро, сролали смо наше вреће за спавање и кренули за Будву. У Будви смо нашли камп, и то дословно у срцу града. Међу зградама и кућама, са стаблима разних воћки, угнијездио се камп скривен од погледа. Туш у кампу је изазавао салве одушевљења. Какав такав, то је био туш и свако се могао окупати. Опет неописива срећа! Кад човјек проведе неколико дана ван цивилизације, почне цијенити свакидашње ствари на које смо навикли. Елем, тај дан смо отишли на плажу Плоче. Мјесто за које људи веле да се налази у Црној Гори, опет неко чудо. Док смо ишли до плаже, већина реклама била је на руском језику, а кад смо дошли на плажу, руски је био нормалан. Црна Гора земља велика!

Плажа је била одлична. Кафаница на једном нивоу, базен на другом, море на трећем. Мени је ово тројство било довољно за уживање. Наравно, друштво је било на нивоу, чисто да напоменем. Читав дан смо провели на плажи, шетајући по нивоима у зависности од расположења. Пред смирај дана вратили смо се у камп, гдје нам је наш МБ100 (напредовао је тад као никад), бивши МБ015 спремио чорбу како само он зна. Ммммм! Нико нема таквог водича! Сити, окупани, чак и намирисани, отишли смо у град. А Будва, Будва као вашар – хрпа људи, мирис роштиља, хостесе, кафане, ма нејвероватно! За сваки укус по нешто. Тако смо и ми успјели да у поред улаза у стари град наиђемо на прави перформанс. Умјетничка група из Шпањолске која има своје виђење концерта приредила је прави шоу. Док су на бини свирали и пјевали, дио групе је висио са металне конструкције коју је држала дизалица на висини на махове вишој од 50ак метара. Склад покрета и звука и то у тако екстремним условима, маси на тргу је одузимала дах. Ухватили смо пола сата овог перофарманса прије краја што је било сасвим довољно јер су нам се вратови почели кочити. Послије тога смо прошетали старим градом да бисмо у повратку парили очи јахтама које су пристале уз обалу. Русија, Алабанија, Црна Гора...која год да је земља у питању, тај дан је у својим водама имала плутајућа богатства. У камп сам дошла исцпрљена те сам одмах отишла на спавање, док је дио друштва остао још будан да среди утиске.

Дан девети-вријеме поласка

Спаковали смо се опет, задњи пут што се овог љетовања тиче. У купаћим костимима кренули смо ка кући, а познајући нас то није ишло једноставно. Направили смо паузу у Зеленикама да се мало бућнемо у море. Покоја кап кише није нас успјели смести. Након купања, кренули смо даље. Имали смо чак и кратку вожњицу трајектом у Бококоторском заливу и продужили ка Требињу, једном од најљепших градова Босне и Херцеговине. Стари платани, очуване старе зграде и највећи сладолед икад је био довољан да ми овај град остане у лијепом сјећању. Сластичарна „Грк” у својој понуди има најскупљу порцију сладолед од 3,50 км који су успјешно савладале Нана и Нада. Ми, у слабијој кондицији, смо се држали купова од 2, 50 марке који су били пуни чоколаде, воћа и прељева. Што се мене тиче, што је јагњетина у Јабланици то је сладолед у Требињу.

Ипак, пут до јагњетине није био праволинијски. Прије Јабланице смо свратили до манастира Тврдош скривеног међу виноградима и цвијећем. Предиван манастир. Имали смо љубазног домаћина, монаха који нам је укратко испричао о историју манастира. На вечерњој служби је владика Атансије грубо исправљао монахе у току читања молитве. Гласним примједбама је реметио мир и духовност тренутка.

Око 11 сати дошли смо до јагњетине, овај Јабланице. Ту смо направили паузу, што каже Чаки, да се окријепимо. Ту смо оставили дио супутника који су ишли кући, у Сарајево а ми смо продужили ка Бањалуци. Друштво се лагано осипало, једно у Јајцу, двоје у Шипову а остатак је стигао у Бањалуку око пола 4.

Десетодневно путовање са 30 људи је протекло без икаквог ружног геста и најмање варнице која би оставила мрљу на нашем дружењу. Учесници су показали стрпљење и толеранцију у свим напорним моментима и нису дозволили да се деси и најмања ситница која би помутила слику нашег љетовања.

Кад сам дошла кући, изненадила сам се како имам мекан и чист кревет. На то раније нисам обраћала пажњу...хмм, и купатило је било изненађујуће угодно. Дефинитивно морам чешће љетовати са планинарима јер ћу онда имати најљепшу и најудобнију кућу на свијету. Љето са Чичцима – непроцјењиво!

                                                                                                                     Дајана и сарадници