Планинарско друштво Чичак, Челинац

Акција је испланирана на редовном састанку, онако демократски, а највише гласова је добила Лисина код Мркоњић Града.

Договорено је да се креће у суботу 13.02. зорли у 7:30. План је био да се попнемо до врха Лисине (1468 м/нм), а потом сиђемо до села Шибови (1200мн/м) гдје бисмо преспавали, а следећи дан да одемо до Зеленковца. 

Морам признати да ми у петак навече није било свеједно. Снијег је почео падати у четвртак да би наставио немилице да сипа и следећи дан. Међутим, методом „идемо па шта буде“ смо поранили у суботу ујутро и кренули пут Балкане, односно Подрашнице.

Подрашница је село у подножју Лисине, удаљено 15ак км од Мркоњића. Након што смо се нашли са планинарима ПЕД „Видик“, нас укупно 15, односно 16 рачунајући и шарпланинца Вукија, кренули смо на успон. 

Ишли смо путем којим љети без проблема иду четвероточкаши (и ентузијасти на двоточкашимаJ  међутим тај дан је било немогуће проћи аутом. Имали смо среће што је дан прије тим путем прошао грн јер би и пјешачење било доведено у питање.

План је измијењен  у ходу. Одлучено је да се иде директно до села па у зависности од наноса снијега ћемо видјети шта нам је чинити.

Једна група је кренула раније око 10:30, док су им се остали прикључили након 15ак минута. Што због разлике у кондицији, што због различитих потреба и афинитета, наша мала група се раздвојила на неколико подгрупа које су се сусретале уз пут и скупа гријале гријањем из чутурице.

Након неких 4-5 сата хода ушли смо у село Шибови. Село које је школски примјер села раштрканог типа, изгледало је као да нико не живи у њему. Дим из димњака, стадо оваца на брду „преко пута“ и напослијетку мјештанин на коњу су ме разувјерили. 

Испоставило се да је коњаник био наш одбор за дочек. Анђелко је био слика и прилика човјека одраслог у планини-прост, једноставан и мудар на свој начин (касније нам је и струју у викендици поправаљао)

 Смјештај нам је организовао Френд (надимак му апсолутно одговара), тако да смо на располагању имали двије куће. Једна је била викендица др Ступара, а друга стара кућа једног мјештанина који више не живи у селу.

Највећи дио групе је био смјешетен у викендици доктора којег иако нисмо видјели, схватили смо зашто  сви његово име помињу са уважавањем.

 Који би домаћин пустио 15 планинара у своју викендицу уз благослов „дјецо, преврните кућу наглавачке“? Др Ступар, очигледно... и ми смо га послушали.

Након што смо се смјестили и  наложили ватру, почело је спремање граха. Како смо у екипи имали два кухара подједнако убијеђена да је његов рецепт бољи, имали смо на крају и два котлића граха. Предраг и Драган су  се својски трудили да покажу своја кулинарска умијећа и успјели су – што се мене тиче неријешено. 

Таман кад је грах био готов, стигао је и остатак екипе, па смо сви скупа вечерали. Дружење смо наставили, опет по препоруци доктора који је  инсистирао да попијемо пиће које нађемо у кући. Доктор зна.

Неки од нас су рано отишли на спавање, док су други ишли по рецептуJ 

Кад сам се ујутро пробудила, имала сам утисак да сам не екскурзији. Хрпа веселих људи не само у креветима већ и по поду је већ увелико била будна. Сунце је обећавало још један лијеп дан.

На располагању смо имали још једну кућу у селу, тако да се једна група одвојила на спавање у стару кућу. Одушевио нас је креденац, старински стил градње и начин израде столарије, низак строп, мала веранда, каблови од струје разведени по зиду, помоћна просторија за дрва и спаваћа соба; све је ово веома скромно и складно укомпоновано и свједочи о некадашњем животу у планини.

Ујутро смо након доручка, као прави добри ђаци поспремили викендицу. Ипак, највећи дио посла  што се тиче прања суђа и усисавања је обавила Данијела.

Због висине снијега смо одустали од успона на врх, па смо лагано кренули ка Подрашници. У међувремену је снијег опет почео да пада. 

У Подрашници смо се окупили у локаној кафани гдје смо опет били добро дочекани. Неким чудом су се на столу поред пића нашле и домаће кифлице са џемом. Ту смо још пуни утисака  прегледали слике и ковали нове планове. Око 16 часова смо лагано кренули пут Бањалуке са причом о новим акцијама: планинарења, никад доста.

 

                                                                                                        Дајана Шипрага