Планинарско друштво Чичак, Челинац

                                            

Као и све добре ствари у животу и поход на Пјеновац је кренуо спонтано, преко mailing листе.

Од двоје ентузијаста на крају се сакупило нас осам и то: Драгана и Гордан Василић, Мирела и Саша Јовановић, Мира Зорић, Зоран Јованић, Бојан Злојутро и Дајана Шипрага, тј.моја маленкост. 

Пошто смо сви радни људи, у суботу смо кренули лагано, око пола 10. Пут од око 260 км је протекао без проблема па смо у Власеницу стигли око 13 часова. Смјештај смо раније резервисали уз помоћ гдин-а Драгана Илића који је био контакт особа испред ПЕД-а „Ацер“. 

 Кад смо дошли пред хотел „Панораму“ знали смо да је то то (не само због табле на којој је писало име хотела већ и због наших очекивања с обзиром на цијену - 12 км по особи. „Панорама“ је заглавила негдје у осамдесетим годинама а категорија од једне звјездице нам се чинила  као прецјењена. Међутим, у топлом лобију су нас дочекали млади волонтери (вјероватно Туристичке организације „Власеница“) те смо се одмах почели осјећати као домаћи.

Након што смо се смјестили, кренули смо пут Игришта да искористимо остатак дана како ваља, уживајући на снијегу. Нисмо били захтјевни – један  „турбо-гуз“ (да, да, под тим именом је купљен пластични тањир за санкање) и један snow-board који смо користили као санке, су били довољни.

Вече је поред добре хране коју смо нашли у локалној пицерији, било резервисано и за пиће. Мало ракијице за циркулацију и „кап“ вина за срце су били дио припреме за сутрашњи поход.

Следеће јутро смо око 8 часова организованим превозом дошли на мјесто окупљања, пећину која се налази на путу Власеница – Хан Пјесак удаљену од хотела неких 10ак минута вожње. 

Иако смо већ у хотелу видјели да је доста људи дошло, број учесника нас је изненадио. На званичној страници Туристичке организације општине Власеница је податак да је учествовало 320 планинара и рекреативаца. 

Поход је почео у 9 часова. На првом дијелу стазе ходали смо широким, утабаним путем. Магла нам је ометала поглед на Власеницу, па је неке од нас мотивисала да дођемо опет на прољеће, можда чак и  на неку бициклистичку туру. 

Око 11 часова стигли смо у село Поноре гдје смо одмарали уз чај и кафу. Ту нам је породица Лековић љубазно отворила врата свог дома – дословно. По слободној процјени, трећина учесника је прошла кроз кућу баке и дједа, живахних осамдесетогодишњака. Пошто су близу 60 година у браку, дјевојке су се сакупиле око баке да чују тајну успјешног брака. Након окрепе, савјетовања, те неизбјежног сликања са бакицом и декицом, наставили смо даље. 

Стаза дуга око 15ак километара је могла да задовољи све укусе – од широког утабаног пута до стрме стазе кроз четинарску шуму.

 На циљ је наша весела екипа стигла у 14 часова гдје нас је чекао ручак. Грах је био мајсторско дјело Боре Кувара, човјека који је у Власеници познат по свом умијећу. Нисмо га видјели, али прича се да постоји

Уморни и сити, смјестили смо се у бус који  је чекао да нас врати назад до хотела. 

Сад чекамо нови mail...                                                     

                                                                                           

 

                                                                                                         

                                                                                                                                                                                                                                                                      Дајана Шипрага