|
Извјештај:
Фрушка гора је стара громадна планина. Долине и падине Фрушке горе су прекривене ливадама, пашњацима и житним пољима, на падинама су воћњаци и виногради са чувеним винским подрумима, а делови виши од 300 m су обрасли густом листопадном шумом.
Али онo што боравак на њој чини да се човјек осјети на корак ближе рајском врту јесте највећа концентрација липове шуме у Европи. Када лагани повјетарац прође кроз крошње липе и пронесе гором мирис липовог цвијета човјек осјети неку другу димензију љепоте и не осјећа се оштећеним када затвори очи испред тих прелијепих предјела и почне са неком тихом тугом да удишући и уздишући упија дио тог невидиљивог свијета.
Бог заиста није штедио када је стварао Фрушку гору. Око 700 врста љековитог биља расте на овој планини. Неке од бројних животињских врста су: срна, јелен, муфлон, ласица, дивља свиња, куна, дивља мачка, шакал, зец, итд. Као да је правећи ту необичну неравнину на земљи хтио да направи равнотежу између непрегледне равнице која се протеже у пар сусједних земаља, али која неће бити мање богата и величанствена. Људи су то схватили и у знак захвалности дигли велики број манастира на обронцима Фрушке горе због којих се она данас зове и ''српска Света гора''. Многи од тих манастира су оставили блистав и трајан траг у српској култури.
Некад се каже да су српску књижевност и културу обиљежила два бијега. Први, онај светог Саве са двора свога оца на Свету гору. Тиме је започета једна необична и света прича која је ударила темеље српској култури, цркви, и држави, која ће током наредних вјекова бити доминантна сила на Балкану, за чије име кажу да је настало од ријечи крв и мед. (А све и да није истина, ко може да каже да то није најбољи опис Балкана?)
Други бијег је је онај Доситејев из фрушкогорског манастира Хопово (данас Ново Хопово), када је разочаран ограниченим погледом на свијет лицемјерних монаха и охрабрен савјетима игумана Теодора Милутиновића одлучио да истину потражи на другој страни. Тада се отиснуо у свијет, научио девет језика, пропутовао од Истанбула до Лондона, прешао колима преко три и по хиљаде километара, живио шест година у Бечу и из Трста, најзападније насеобине Срба у то вријеме, отишао у Србију кад је плануо Први српски устанак. Али и поред тога истина је да је у том манастиру добио подлогу за касније знање које га је начинило најумнијим Србином свог доба. И он сам је тај свој бијег из манастира називао ''бијег из раја'' што јасно говори колико су му биле драге те младалачке године проведене у жару вјерске посвећености.
Манастир Шишатовац који се налази на западној страни Фрушке горе је такође био мјесто одакле је пуно тога учињено за будуће нараштаје. Архимандрит тог манастира Лукијан Мушицки је један од највећих пјесника нашег осамнаестог вијека. Био је велики Вуков пријатељ (све до једном) и у том манастиру је Вук након пада Србије 1813. записао наше најљепше епске пјесме од својих најдаровитијих пјевача - Филипа Вишњића и Тешана Подруговића. (О огромном утицају тих пјесама на европску културну јавност писало се у Челиначким бр. 108, новембар 2008)
На Фрушкој гори, у тој оази идиличне природе, своје најљепше тренутке провео је и Бранко Радичевић, једини Бранко у историји српске књижевности којем се не наводи презиме. На брду Стражилово он је црпио инпирацију за многе од својих пјесама које су касније постале модел за многе будуће пјеснике. На том брду је и сахрањен са епитафом који на најљепши и најтачнији начин описује судбину овог прерано преминулог барда:
''Много тео, много започео
час умрли њега је помео.''
Касније је Милош Црњански написао поему Стражилово којом је то брдо дефинитивно одбрањено од сваког заборава и постало незаобилазан поетско-географски мотив.
Због свега овога пут на Фрушку гору никада није и не може да буде обично туристичко путовање већ нека врста ходошашћа на које човјек иде да упозна корјене свог националног бића. А међу многобројним посјетиоцима овај пут се овај пут и нашло пар чланова планинарског друштва ''Чичак'' који су учествовали на традиционалном фрушкогорском маратону који се ове године одржао по 32. пут. А није мала ствар када се неко може похвалити да је пјешке прешао Фрушку гору. То је једна од оних ствари које се након много времена препричавају дјеци са уздахом и незаобилазним почетком : ''Ех, кад сам ја својевремено...''
Управо су Стражилово и Бранков гроб дио једне од стаза маратона, оне на којој је био и писац ових редова, а која се зове ''Источни мали маратон'' и дужине је 33 км. Иначе, има укупно 12 стаза маратона, од оне која се зове ''стаза радости и задовољства'' и која је најмјењена за најмлађе учеснике маратона до ''ултрамаратона'' који је дугачак 102 км и на којем рекорд стазе држи наш суграђанин ( 'ајд погађајте који!) који је на циљ стигао за отприлике 11 сати што је вријеме које треба просјечном учеснику да пријеђе неку од стаза ''малог маратона'' тј. све стазе дугачке 33 км. Иначе, побједник је био 2003, 2004, 2005 и 2007.
На овом маратону, који је први пут одржан 1978. године традиционално учествује око 5000 такмичара разних старосних доба, величина, боја, паковања и матерњих језика. На добром дијелу стазе се може чути мађарски, а ни енглески није ријеткост. У једном тренутку се чуо раздрагани урлик једног који је на своју велику радост открио вишњевачу и пожурио да вијест разгласи осталима :''Hey guys, come to taste cherry rakija!!!''
Знак који обиљежава стазу је црвено срце са бијелим оквиром и то значи ''иди куд те срце води!'' На стазама се налазе контролне тачке и има их укупно 23. На њима се налазе печати-иглице којима се означава долазак до те контролне тачке и свака је другачијег облика, тј. броја тачкица. На једној од тих тачака (манастир Гртегет) учесници су могли да узму чаја колико су могли да понесу. На другој се правио војнички пасуљ који баш и није препоручљив за конзумирање кад се пјешачи на велико, али наравно да се нико због тога није бунио.
Старт и циљ маратона је викенд насеље Поповица (Ср. Каменица), удаљено 10км од Новог Сада. Сваке године је организован превоз аутобусима од и до маратона из Новог Сада (жељезничке станице). Пријављивање за маратон се обавља на старту ноћ или пред сам почетак маратона, који почиње у 9 сати ујутру. На старту се добија књижица са именом и редним бројем која служи за овјеравање на контролним тачкама.
Овај излет је представљао прави повратак природи. У пуном смислу те ријечи. То значи да камп није био загађен оним зеленим пластичним кутијама који се обично налазе по градовима и на којима пише WC (ћенифа). Напротив, ко је био принуђен да обави извјесне физиолошке потребе (а мора се признати да је било и таквих) то је могао да уради у шуми која окружује камп. Није било ни оних необичних кабина у којима се налази неки метални 'епек из којег пршће вода. Истина, не треба гријешити душу било је воде у цистерни. На страну то што се та цистерна испразнила таман прије него што су почели да такмичари враћају на циљ. Шта рећи него цитирати Киндер јаје: SUPRISE!
Али и поред свега тога била је то једна незаборавна авантура и већина оних који су ове године учествовали по први пут ће се вратити и наредне године да покуша да се опроба на стази дужој него први пут и да покуша да пробије границе своје личне издржљивости. Јер кад човјек схвати колико је добар осјећај дисати пуним плућима и колико се препорођено осјећа након тога ту свака дилема престаје. Јер ко уопште дише пуним плућима на улици међу аутобусима, камионима који превозе балване и пилиће, на пијаци, у кафанама и испред зграда гдје је контејнер постао мјесто окупљања, као што је некад био бунар?
Човјеку је потребан бијег у природу. Потребна му је дистанца. Бар на неко вријеме. Борис Максимовић 
|
